Pojavom tableta i sve većim brojem korisnika “pametnih” telefona sem načina komunikacije menja se i način na koji pišemo i čitamo. Ne moramo da imamo sto sa papirom i olovkom, pisaćom mašinom, čak ni računarom. Možemo da pišemo i čitamo, i još važnije, objavljujemo svoje pisanije i nalazimo sadržaj za čitanje gde god i kad god – u sobi, u kafiću, na autobuskoj stanici, sa WC šolje…

Sad, sve više čujem:

Nije meni to to, sad svako čita svačije gluposti, ne mogu ni knjigu sa tableta, nije mi taj osećaj kad nemam papir u ruci, kad ne osetim taj miris knjige…

Po običaju, ne želim ovde da napadam, zauzimam niti branim neki stav, samo želim da predočim činjenično stanje. Nešto što svi znate, možda samo niste seli da razmislite o tome. Da serviram.

Kratka povest literature

Do sada se kroz istoriju pet puta menjao način na koji zapisujemo ili čitamo neke misli ili priče. Svedoci smo šeste velike promene.

U početku se pisalo na zidovima pećina. Prva promena bile su glinene ploče.

Ma kakve ploče, lepo čoveče napišem na zid, i znam gde mi je to. Ovo glineno sranje mogu da polomim ili izgubim očas posla.

Onda se prešlo na papirus.

Nije mi to to, glinena ploča je, bre, nešto čvrsto, stabilno, uklesano eej, ove biljčice mi se pocepaju dok si rek’o keks.

Zatim na pergamet.

Ma kakva je to glupost. Sitno, nikakvo, razmazuje se to neko mastilo, gužva se, nosiš sa sobom gde i kad hoćeš, svaka budala može da brlja po tome.

Pa je Gutenberg napravio štampariju.

Kakva bre sad štamparija? Pa ove prese, ova stvar, kalupi, jeste, pa to nema dušu. Gde je kaligrafija? Toliko se toga može pročitati iz nečijeg rukopisa… A sada to odbacujemo? Čitamo nešto što nam pišu mašine?

I konačno, sada imamo digitalno doba, tablete i telefone, sa komentarima koje sam u startu naveo i koji su naveli mene da kucam ova bezdušna slova. Kapirate? Sve ima prednosti i mane, ali ljudi vole da se drže onoga što znaju, nisu spremni na nove stvari i nove navike… Bar u startu. Kasnije će veći broj ljudi uočiti veći broj prednosti noviteta i i sam početi da ih koristi, uz povremeno nostalgično “u moje vreme mi smo to tako”.

Bitna stvar: Svakom promenom sve se više povećavao broj ljudi koji piše i čita. Takođe činjenica.

Nostalgici, pogledajte u budućnost, tu se stvara istorija

Osim materije, druga je i forma. “Duša”. Ponovo se vidi drastični porast broja ljudi koji čitaju i pišu. Fejsbuk statuse možda, ali i to je nešto nego ništa, zar ne?

Najveća prednost je što više sjajni pisci neće biti ograničeni od strane izdavačkih kuća da objavljuju svoja dela. A vi ćete uštedeti svoje vreme za odlazak do biblioteke, i prostor na policama za štampane knjige. Umesto toga, imaćete svoju fino organizovanu digitalnu biblioteku koja će vam stati u džep, i gde ćete istraživati ono što vas zanima i čitati ono što želite, jer nemate ograničenja. Apsolutno sve je dostupno. Po mizarnoj ceni. Ili, ako ste pobornik one da “krađa knjige nije krađa”, za džabe. Znate vi kako.

Zanimljivost za kraj: Primetio sam da se sem materije i forme menja i sam naziv tehnike: na zidovima pećina bilo je “crtanje”,  na pločama “klesanje”, na papirusu “ispisivanje”, na pergamentu “pisanje”, na presama “štampanje”, a sada, sa ekranima osetljivim na dodir i tastaturama, je “kucanje”. Možda i to utiče na proces prihvatanja tehnologije, jer negde u podsvesti zvuči kao sasvim nova metoda.

❧